KO SVILENA BUBA KOJA TKA I UGIBA USRED SVOGA TKANJA

BLIZU APSOLUTA

bilo je upravo ono što sam osjetila, slušajući ovu izvedbu:  J.S. Bah, koncert br.5 in f-molu za čembalo i gudače (BWV 1056) – Largo Maria João Pires, Klavirski orkestar Pariza, pod ravnateljstvom Riccardo Chaillya    


Ja sam se osjetila tako. Vi poslušajte i osjetite sami za se! I eve me sad, skoro zanijemjele! Do sad mi se to nije desilo mnogo puta u životu. Marijina izvedba Baha dovela me je blizu Absoluta. Nema mnogo stvari koje me mogu dovest tako blizu. . . , ali ona je velika, ona je jedna od tih "stvari". Njen "instrument" plus sva ona! Samo poslušajte. . .

Još uvijek bez riječi, produžujem moju šutnju o ovoj ženi do neodređenog roka. Jer je ona utjelovljenje Žene. Nije greškom slovo Ž veliko. Jer većina naših ženskih srodnica vrišti i kriči i urliče. . . , čineć veoma malo, bivši u neslozi sa svim i svačim, dok. . .
Marija je majka šestoro djece; Marija je supruga, i ona voli, i vodi brigu o, i ona je velika umjetnica, i ona poučava. . .
Dopustite mi posuditi iz izvanrednog intervjua s njom Davida Patrick Sterns-a
http://https://www.youtube.com/watch?v=yGHxlLFn2Fs 
gdje se može pročitati:
DPS: Ali sigurno ste proveli puno vremena sama kao student vježbajući.
MJP: Nikad to nisam činila jer nisam imala vremena. Uvijek sam bila jako zauzeta s drugim stvarima. Imala sam djecu vrlo rano i morala sam se pobrinuti za sve. Nikad nisam imala mnogo vremena za klavir. Uvijek sam bila nekako amater. Napravila sam karijeru... nije bilo namjerno. Ona nije bila namjerna i nije bila baš prirodna.
DPS: Ali imate takav prirodni dar za klavir.
MJP: Ja ne mislim tako. Imam male ruke. Mnogi tehnički problemi - ne mnogi, ali neki. Naravno da sam pronašla svoj vlastiti govor tijela s klavirom i moj vlastiti način izlaska iz mojih problema, ali oni su još uvijek problem. Druga stvar je da ja stvarno ne volim svirati na koncertima. Ne volim biti na pozornici. To nije ugodna stvar za mene.
DPS: I snimanja?
MJP: Njih volim!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

DPS: Znam da vam zadnjih deset godina života nisu bili laki. . .
MJP: Ni druge takodjer nisu bile lake! [smijeh Ja ne vjerujem da život može biti lak. Ja sam imala teška i žestoka iskustva u životui osjećam da ona imaju nečemu da me pouče, da je pno što treba da naučim veoma hitno. Jedan od njih bio je moj projekt u Portugalu. Naučila sam mnogo, dobila dobru pouku koju svako mora naučit u životu. Borba i pobuna nisu rješenja. Rješenje je ustuknuti, razmisliti, znati zašto i razumjeti zašto i tek onda vidjeti razloge zašto se nešto desilo. A ja sam u mom životu bila borac. Mislim da sam sad to mnogo manje.
DPS: Vaš je otac bio buddista. . .
MJP: Ne, moj djed. Moj je otac umro prije mog rodjenja, samo dvije sedmice prije no što sam se rodila.
DPS: Vaš život je bio težak.
MJP: Odrasla sam u obitelji sa bratom, sestrama, i majkom. I sa našim djedom koji je bio buddista, i bilo je to vrlo čudno u tom trenu. Ali moj je otac živio do svoje 30-e ili 32-e u Kini i Japanu. Studirao je filozofiju. Ja sam mnogo kasnije izučavala buddizam. Bilo mi je preko 40. Bila sam veoma vezana uz tu filozofiju. Ali ne volim reći da sam buddist. Kad kažete šta ste, već ustanovljavate neke granice. Čak i samo govorenje da ste amerikanac postavlja vam izvjesnu granicu, zar ne? Ali ono što ste vi, to je da ste ljudsko biće. Prije bilo čega drugog, ja sam ljudsko biće.

>>>

  • Follow me on Academia.edu
  • Log in or create an account

    fb iconLog in with Facebook
    DMC Firewall is developed by Dean Marshall Consultancy Ltd